Misli jedne Beograđanke

Kako ispratiti staru i dočekati novu godinu?

Bez obzira na aprilskih 15°C, decembarska euforija hara Beogradom. Stiglo doba kada svodim račune sa sobom i sa mesarima što mi pakuju butku za novogodišnje i božićne praznike. Sa ovala se sklanja nikoljdanski šaran, a stiže pečenica sa ukusom novih odluka i obećanja. Dok nam grad šljašti kao Las Vegas, ja shvatam da neću naći haljinu za doček, dovoljno sjajnu da zaseni rasvetu, te se okrećem nameri da zasenim duhom. E tu se nižu pitanja. Jesam li bila dovoljno dobra devojčica za svaki uspeh i privilegiju koju očekujem u narednih dvanaest meseci? Jesam li ispunila svoje prošlogodišnje zavete i ostala verna sebi? Da li sam nekog povredila, srušila nečija očekivanja? Ima li onih kojima sam popravila kvalitet života, učinila svakodnevicu vrednom življenja? Pitate li se u ovoj 2017. godini, što izmiče brže nego ijedna do sad, kako ste vi doprineli prethodnim 360 i kusur danima? Jeste li gladno zgrabili prilike koje su vam pružene, ili ste se snebivali pred bogatstvom mogućnosti svakog novog dana? Neobično je kako nas tempo života natera da katkad zaboravimo na sve što smo odlučili prethodnog 31. decembra. Neobično je i to kako se rasipamo željama. Ponašamo se kao da nemamo ništa. Bez pardona tražimo sve ono bez čega zapravo najlakše možemo. Jeste li pomislili na listu želja bolesnih, slepih, nepokretnih? Padne li vam na pamet šta je sreća za gladne i usamljene, a šta to mi nazivamo nesrećom? Ne mogu da ne mislim na sve one ljude i njihove priče na koje ostajemo nemi, koje se samo odbijaju o zidove gluve sobe naše glave gde smo ih gurnuli. Znam da svi vi ljudi mnogo želite. I treba. Želite jako, nezaustavljivo, ne odustajte od svojih ideala i snova. Ali neka vas lepota prazničnog duha ponese da pomognete i drugima da sanjaju. Budite čovek koji ne gazi preko drugih do svoje sreće, nego onaj koji bi pregazio kilometre i kilometre da nekoga učini srećnim. Budite nečija sjajna zvezda. Ako činite dobro vođeni plemenitim namerama, univerzum će vam duplo vratiti. Zima je godišnje doba koje me posebno poziva na ljudskost, saosećajnist i želju da svoj osmeh i ruku pružim drugima. Dok sedim pored jelke sa bezbroj šarenih lampica, u toplini porodičnog doma, i gledam kako se moji dragi smeju dok im prah šećer sa kolača pada po odeći poput pahulja, poželim da dušu svakog čoveka preplavi osećaj bogatstva i zahvalnosti kakav je mene obuzeo. Poželim da svako ima dovoljno zdravlja i volje da zamisli hiljadu želja, poželim da svako ima svoju kuću i svoju jelku na čiji će vrh staviti zvezdu i da malo više čašćavamo jedni druge rečima koje otapaju ledenice i zagrljajima koji spašavaju od tuge. Poželim da čovečanstvo čiste duše i ustreptale krvi oseti radost prazničnih dana i da svako srce zaigra, veličajuči prave vrednosti i čuvajući dečiju radost u sebi. Dok kupujem poklone bližnjima, volim da im zamišljam oči. Oči mnogo govore. Kada njihove počnu da se smeju, ja dobijem najvredniji poklon. Neću nikada odustati od svih prazničnih rituala koje iščekujem željno cele godine. Zauvek ću uz božićne pesme kititi kuću, poskakivati kada uđem u prodavnicu ukrasa i novogodišnjih drangulija, i praviti poslastice u obliku zvezdica. Slaću čestitke, pakovati poklone uz veliku mašnu i trčati i valjati se po snegu. Zašto bi čovek s godinama odbacio ono što ga istinski uveseljava? Nije li osećaj zadovoljstva poenta svega što radimo? Razmislite o odnosu svojih novogodišnjih želja i očekivanja i količine vaše širokogrudosti prema svetu. Kad sledeći put zažmurite i jako zaištete štogod, pripazite, možda se i ostvari. I nikada ne ispuštajte iz misli da ste sami tvorac svoga dana, života i sudbine, pa i uspomena i sećanja u nadolazećoj 2018. i svakoj sledećoj godini. Koliko se date, toliko će vam se i vratiti.

Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Share on LinkedIn
Linkedin
Share on Google+
Google+
Pin on Pinterest
Pinterest

Podeli post sa prijateljima

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *