Pesmarica

Dok lete minuti, ne zaboravi

Prolaznost

Tamno drvo samo pamti,
svaki pokret, svaku reč.
Da li sada tiho pod njime
vama neko šapuće već?

Na svakoj latici zlatnoga krina,
skriva se istina, prava, jedina.
Dok vetar nosi latice te,
prolaze dani, idu godine.

I tako lete minuti…

Sada, dok se mojim pogledom
prostire beskrajno sivilo gradskog asfalta,
mislim na vaše zelene krošnje, livade i polja.

I dok  vozila brišu sve ispred sebe
i surovo lome svaki vaš trag,
ne hajte mnogo, neko još zebe,
i još mu je vaš osmeh drag.

Taj neko sam ja, da li ste znali?
I tamo gde svi su mi dušu dali
i ispisali svoga imena stih,
baš tamo na tome mestu,
stoji i lice svakog od njih.

I tako lete minuti…

Iako možda nikada više,
zajedno srećni pod jednim nebom,
ja ću misliti da ste tu,
i da se hranimo istim hlebom.

Lete minuti, trče sati
u korak  sa vremenom starim i ja.
I plavo nebo nijansu menja,
da nam za vreme nagoveštaj da.

U srcima znam da pravićete mesta,
iskušenja nova probaćete svi,
ali ja vas tiho molim ove noći,
naše vreme nikada ne zaboravite vi!

Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Share on LinkedIn
Linkedin
Share on Google+
Google+
Pin on Pinterest
Pinterest

Podeli post sa prijateljima

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *