Pesmarica

Još jedna jesen bez tebe

Jesen

Sećam se dana kad smo se srele,
kad oči nam se videše prvi put.
Vejale su tiho pahulje bele,
i ponegde se nazirao listak žut.

Obe obučene u svoje kaputiće
što imadohu boju jeseni kasne,
stajale smo nemo na sivoj stazi
i očima razmenjivale reči jasne.

Reči zlatne, reči tople,
one reči samo nama znane,
tog dana kroz vazduh su plovile
reči naše iz mladosti rane.

Obe se slušasmo bez ikakvog zvuka,
slike bez tona mogle smo biti.
Te jeseni meni značila je ona,
to moje oči nisu mogle skriti.

Izgledalo je kao da se dugo znamo
iako se prvi put sretosmo tad.
Uz mene je uvek bila ona samo,
pa se tužno pitam gde li je sad?

Nama više ne mirišu iste ruže bele,
ni pod istim nebom ne počinje nam dan.
Na jesen se uvek neke ptice sele,
odlazeći nemo srušile mi san.

San u kome njene oči kao moje vide,
u kom nam se iznad glava javlja ista duga.
Onaj u kom ista jesen nama dvema stiže,
onaj u kom svako ima svog najboljeg druga.

Često još nas drugi vide zagrljene čvrsto,
kako tugu, sreću, bol delimo k'o nekada.
Zamućen je njihov vid ako u to veruju,
jer ni deo toga ne postoji sada.

Više oči njene ne vide k'o moje,
iznad naših glava nije ista duga.
Više jesen ne čekamo zajedno, udvoje,
a ja više nemam svog najboljeg druga.

Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Share on LinkedIn
Linkedin
Share on Google+
Google+
Pin on Pinterest
Pinterest

Podeli post sa prijateljima

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *