Pričaonica

Bez čega ne možeš da zamisliš dan?

Bez čega ne možeš da zamisliš dan?

Ni jedan dan se ne može nazvati našim, ako se snažno ne izborimo za to. Ne voli on da bez poziva uskače u svačije ruke i da se zove nečijim tek tako. Zamislite šta bi od njega ostalo da se poklanja bez ikakve nadoknade, tako olako, svim ljudima na planeti. Ako je izostao dovoljan trud da ga osvojimo, izostaće i mogućnost da uzviknemo: ,,Ovo je bio moj dan!“
Kako trošite vreme? Svi ti dani, sati, minuti, sekunde, gde ih uputite? U nepovratni bezdan  ili ka nepresušnom izvoru? Da li bivaju iskorišćeni ili samo potrošeni? Jeste li uopšte svesni vremena? Jeste li svesni sebe i svoje konačnosti, a opet mogućnosti da budete večni kroz svoje delo i rad? Da je danas poslednji dan vašeg života da li biste bili mirni s tim kako ste ga proveli?

  • Ne mogu da zamislim dan bez sunca. Bilo onog na nebu, ili onog u meni. Idealna je varijanta kada se poklope. Onda ima svetlosti baš baš svuda. Još se i takmiče ona na mojoj kosi i ona u srcu. Zanimljive li borbe. Obično iz srca pobedi, jer, fakat, trenira cele godine, pa joj malo šta može parirati.
  • Moj dan nije bez mirisa u vazduhu. Mirisa proleća, mirisa detinjstva, letnjih noći i fleke od sladoleda na majici. Ili pečenja paprika u parku ispred zgrade, parfema davne ljubavi, maminih uštipaka. Ili mirisa bagrema, nove knjige, i dedinog tavana sa mesom. Moj dan nije bez mirisa u vazduhu, bez mirisa slobode, mirisa sreće.
  • Ni jedan ne prolazi bez kafe koju pravim sa medom, pod izgovorom da je zdravije i da sam istrajna u odluci da redukujem unos šećera. Uz nju obavezno pojedem pola kile čokolade, keksa, čega bilo. Ironija mog života. Ali srećna sam tada, to je valjda najvažnije, zar ne?
  • Muzika mi je verni pratilac. Dok kasnim na faks, jedem, tuširam se, pišem blog mora nešto da mi zvrnda u pozadini. Neretko i đuskam uz koju numeru. Ume dobro da pokrene čoveka! I bar jedna pesma se nađe uz koju svakodnevno manijački izrabljujem svoje glasne žice. Dok traju neka traju ljudski!
  • Ne ide dan bez laka za nokte. Nekog jarkog, drečavog, da sve šljašti. Prosto
    mi bude milina kad bacim pogled na svoje šake, a one skroz u duhu proleća. Treba, kažu, biti u skladu sa prirodom.
  • Neizostavni delić slagalice su moji najmiliji. Njihova vedrina, radost, njihov zagrljaj. Beskrajna sigurnost, toplina i nezamenjivi osećaj pripadnosti. Volim ih što su moji, što su takvi, živčani i energični, dobrodušni i drugačiji, posebni. Volim ih što zbog njih osećam da moj život korača putem na kome i treba da bude.
  • A onih očiju, onih nasmejanih i vrcavih, onih što osvetljavaju mrak, onih kroz koje se vidi svet, njih nikad dosta. U njihovoj tami, najjače svetli. Ne dam da bude dan a da nije njima obasjan.
  • I uz te oči, zagrljaje, sve rituale i navike, pokrete i misli, korake i stepenice, uz sve sitnice koje svakodnevicu čine tako velikom i večnom, da bih je sa pravom nazvala svojom, ja moram da budem ja. Da budem slobodna. Da budem svoja i drugačija. Da budem ono što jesam. Da se budim rano jer je moje biće nestrpljivo da završi sve izazove tog dana, da počinjem jutro sokom od pomorandže, vežbam dok god me noge drže, ma koliko da me nekada mrzelo. Da razgovaram sa mojima dok doručkujem jer sve čine znatno lepšim, da se doteram za faks, jer, kako da se ne trudim da ovom svetu uzvratim sebe u najboljem svetlu nakon svega što mi pruža. Da slušam muziku i čitam knjigu u prepunoj 706-ici, jer ne želim da izgubim ni jedan sekund poklonjenog mi dana. Da se trudim, da učim, svaki dan nešto novo, svaki dan više i jače, ne osvrćući se na komentare kako ne umem da živim svoju mladost.  Itekako je ja živim, neprestano nadgrađujem i ulepšavam. Stvaram, dakle postojim. Sa svakim udahom sam življa, sa svakim izazovom i trudom sve sam više ja. A sa svešću o tome blagostanje svakodnevice ne izostaje.
  • Moj dan ne dozvoljavam da prođe bez da nekog učinim srećnim, bez da nekom poklonim delić lepote koju meni univerzum poklanja. Upijati sve što nam je dato, i dar prosleđivati dalje, po meni je suština življenja. Možemo koračati ovom zemljom stotinu leta kao da su bila tren, ili odabrati da svaki dan zabeležimo u večnost. Možemo biti ljušture školjke, ili spoznati u sebi biser. I biti sami, sebični i gordi, ili otvoriti srce i udahnuti lepotu u druge. U jedno sam se uverila, skretanja koja biramo presudiće o destinaciji na koju ćemo stići.
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Share on LinkedIn
Linkedin
Share on Google+
Google+
Pin on Pinterest
Pinterest

Podeli post sa prijateljima

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *