Pričaonica

Kocka do kocke kockica, prokockana života suštinica

Kocka do kocke kockica, prokockana života suštinica

Kada si poslednji put izazvao život na igru bez pravila? Kada si otvorio svoje karte baš onakve kakve jesu, ne plašeći se protivničkog poteza koji će uslediti? Kada si bio ono što želiš, tamo gde želiš, pored koga želiš, sa navikama, mislima i delima kakvim želiš?

Život je igra koja najviše uzima i jednako daje. Tu malo znaš, a mnogo si sposoban da uradiš. Imaš kocku sa beskrajno strana, samo treba da se usudiš da je baciš. Pruža ti se sve, ako biraš po volji svojoj. Ostaćeš bez ičega kada odlutaš od sebe. Pobeđuješ onda kada svoim piunom upravljaš po vlastitim pravilima.

Kad zavrtiš kockicu ili baciš kartu, uradi to iz srca, i ne dozvoli da te puko blefiranje saigrača sputa. Kroz strategiju ostani dosledan sebi, jer je to proverena formula za dobitak.

Ne pitaj se da li bi nešto trebalo, kako je ispravno, šta drugi misle o tome. Prati svoje osećaje. Šeta ti se po kiši? Navuci omiljene gumene čizme, istrči iz kuće i skoči u baru, udahni svežinu, udahni slobodu. Misliš da si stvoren da budeš poslastičar, ali te niko ne podržava u tome? Odupri se predrasudama. Zamuti im um kremastim šlagovima, mrvicama, štanglicama. Unakazi pedeset stolnjaka dok ne načiniš savršenu glazuru.
Uradi sve da spoznaš kako je to probati, zadovoljiti znatiželjni glas u glavi koji će neprestano kopkati. Kako misliš da stvoriš imperiju ako se plašiš da poređaš cigle?
Voli onog sa kojim ti je život neodvajanja malo i ne pristaj ni na šta što bi tvoje ideale srozalo. Ne zadovoljavaj se imitacijom sreće i nagradi sebe za svaku prenebregnutu prepreku, pomerenu granicu, korak napred. Budi pametan kad se slavi glupost, budi nasmejan kad drugi požele da kukaš. Ne daj svoju šansu pod oblacima za nečije hladno tapšanje po ramenu. Budi u skladnoj tišini sam sa sobom, pre nego na terevenki sa tuđom gordošću i pohlepom.
Kada si poslednji put proveo dan ne žaleći ni za jednim njegovim odigranim ili propuštenim trenom? Kada si poslednji put znao da imaš sve, i da to svoje sve u zagrljaju, u činiji sa sladoledom, u lišću ispred zgrade, ni bi menjao ni za šta? Je l’ jutrom ustaješ da činiš sve što voliš ili sve što moraš? Je l’ zoveš prijatelja jer je već bio red, ili da mu kažeš da svaki put kad se rastanete, već posle minut  ti fali? Da li se od sebe u tamne odaje skrivaš, ili smeš da vikneš: „hoću, neću, želim, znam, mogu!“
Ljubi pod zracima u smiraj dana, doručkuj šampanjac i začini jagodama na skrivenom proplanku. Obuci tu kratku haljinu koju si oduvek želela, a nisi se usudila, zbog tuđih oštrih pogleda na tvoje okruglaste butine. Probaj da postaneš astronaut, zanemarujući neodobravanje tvojih roditelja zemljoradnika. Ne smej se kad u vicu ne postoji dobar štos. Reci mi da su sve ove reči samo gomila gluposti ako tako osećaš. Samo nemoj živeti u koži koja je tebi samom tesna. Nemoj protraćiti sve to divno što u sebi čuvaš, ne  bi li bio puki delić slagalice u koju pokušavaju sve da nas sklope. Ko li nas je to etiketirao i dao sebi za pravo da nas sve oboji u crno ili belo. Hoću da budem žuta sa ljubičastim tufnama! Hoću da živim bez plastikanera u svakom pedlju svoga tela. Ne želim da pojedem dva zalogaja iz kulture, nego da smažem pola pleha štrudli jer mi se zaista dopadaju. Ne želim da bivstvujem za tuđa odobrenja, kisele osmehe uljudnosti, da se osećam kao roba koja iz dana u dan mora da traži sponzora i nove načine da se reklamira.
Ne želim da se jednog dana kajem jer sam živela tuđe živote. Hoću da svaka greška, svaki pad, razdorni bol ili pak suza radosnica budu moji, samo moji, od mene stvoreni, u meni uklesani. Jer naposletku, šta imamo ako sve bezobzirno krademo od drugih nebi li im bili slični? Ne možemo biti oni, a prestanemo da se trudimo da budemo mi. Šta nam ostaje kad uveče skinemo ukočene maske s naših lica, napumpane bruseve, veštačke trepavice, suočimo se da svi ti prijatelji  kojima se hvalimo, sva kola i kuće kojima se razmećemo ne postoje?
Šta to imamo mi, pred sobom ovako ogoljeni? Samo malo snova, strahova i tuga, policu zaboravljenih želja i izgubljenih nada, sve što jesmo, a što smo prestali da gajimo, nekada davno, kad smo se izgubili u besmislenoj težnji da budemo ma ko drugi.
Zato ne dam svoju različitost, ne dam svoje čežnje, sve male radosti, sve duboke poglede, bitke koje bijem, rane koje lečim. Ne dam svoje greške, ni životne lekcije, ne odričem se svojih malobrojnih, ali odabranih ljudi, niti svetlih obrva koje se jedva naziru. Nema lepše, no kad je tvoje! Sebe ti niko oduzeti ne može!

Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Share on LinkedIn
Linkedin
Share on Google+
Google+
Pin on Pinterest
Pinterest

Podeli post sa prijateljima

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *