Pričaonica

Marija Zeljković – na kafi sa sobom

Marija Zeljković

Još jedan gutljaj slatkoće se spušta niz grlo dok ispred ogledala pijem kafu sama sa sobom. Još jedan dan izmiče, ostavljajući me da skupljam poslednje mrvice s njegove trpeze i hranim svoje žudnje i snage da istraju jedre do sutra. I tako svaki dan. Kad nema ogledala, ja gledam u svoju srž. Gledam i skupljam svu gorčinu što me stajala slanih potoka na obrazima, crvenih vatri u glavi i popucalih glasnih žica. Prizivam duhove prošlosti, crnih dana, tela punog zebnji što drhti zbog kovitlaca misli u njemu. Izazivam na dvoboj sve one trenutke preglasne muzike koja prekriva tugu, izgrebanog jastuka od zarivenih noktiju, tišina koje preglasno bole. Odmotavam dugometražne filmove pogrešnih odluka, pristalih brodova na ostrvima samoće i rukujem se sa svima koji su se našli odvažni da probaju da me zgaze i zavaraju velom svetlosti ispod koga se krila neprobojna crnina. 

Šta bih danas videla kao svoj  odraz u ogledalu da nije bilo svih tih utvara davnih dana? Udarala bih iznova u male prepreke i izazove padajući sve dublje. Bila bih teret sopstvenom životu. Tumarala bih ne uspevajući da istrajem i osvojim i jednu bitku svakodnevice. A ovako se već previše mermernih mostova srušilo na moj život da bih dopustila da me dotakne pad jedne ograde od iverice. I kao da sam od sunđera satkana, pa svaki novi ubod stvarnosti samo ostavi trag, ali ne raspori moju suštinu.

Volim svoje ožiljke, naprsline i rane. Zahvaljujem se svima koji ih nisu vidali, već ih dublje probadali nožem. Da je drugačije bilo, ne bih spoznala sebe toliko jaku, i zavolela sve što me razlikuje od njih. Sve ono čemu se rugaju, a čime se ja dičim. Ne bežim od hrapavih brazdi zarivenih u moju kožu i dušu, ni od olovnih uspomena zbog kojih pokazuju prstom na mene.  Jer, obično važi da te ono od čega bežiš prvo stigne. Ja sam zato trčala u susret svim gorčinama i strepnjama, glavom kroz tamne zidove. Ali sam stigla na svoj proplanak spokoja i sreće kao pobednik.

I sad imam pun kofer oblaka i nebo pod prstima. Imam sunce u očima i ponos na usnama. Pijem najslađu kafu i naslađujem se životom. U ogledalu se miče silueta ptice što je nakon svake oluje iscelila krila i vinula se u veće visine. 

Marija Zeljković

Ne voleti sebe iz samoljublja već iz zahvalnosti duhu i telu što nas nisu izdali na buri života, jedna je od najradosnijih ljubavi. Jer, ako gledamo u sopstveni odraz ne prepoznajući ko je iza njega, kako nastojimo spoznati druge?

Ako nismo izvojevali svoje borbe, kako bismo za druge skočili u vatru? Ako nismo načisto sa svojim ja i svim suncima i sumracima što uz njega stoje, da li lažemo sebe ili one koji nas navodno poznaju? 

Ja sam Marija Zeljković. Ja sam krhka i jaka, nežna i eksplozivna. Ja bih ti poklonila život i izbrisala te iz njega zauvek, ako to svojim delima zatražiš. Ja sam ono što ja poznajem da jesam, ne ono što ti želiš da budem. Ja sam rada da ti pokažem sve svoje čudesne svetove i poklonim ti deo magije koju udahnem sa svakim buđenjem. Ja sam bezbroj puta poražena, ali nikad pobeđena. Nosim naočare od skoro, ali nije to promenilo moj pogled na svet i doživljaj sebe u njemu. Otkriću ti tajnu. Samo ako dovoljno dugo gledamo u svoju suštinu, ogoljenu od svih nametnutih ideala, ofucanih vrednosti, izdignutu nad bunarom samosažaljenja, imaćemo oko sokolovo da spazimo koliko je svet srećan i koliko je sreće u nama. Usudi se da prvi put ne koračaš žmureći.

Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Share on LinkedIn
Linkedin
Share on Google+
Google+
Pin on Pinterest
Pinterest

Podeli post sa prijateljima

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *