Pričaonica

Među oblacima

Među oblacima

Sve sam češće sa njim i kada sam sama. Naprosto je uvek tu, u svakoj senci, u kapima kiše, nestašnom lahoru što viori po krovovima, dodiru sunca na koži. Sve je to on sam. Nedokučivu lepotu jednostavnosti nastanio je u sebi. U sveopštoj lakoći bivstvovanja spoznala sam njegov trag. I sa svetlošću svake nove zore, otkriva se i njegova svetlost koja me budi. Budi onu nežnu stranu, budi onu mene koja voli da voli.
Sva radost sveta sjatila se u moja nedra, ucrtavajući za sobom nevericu da osećaj sreće može preplavljivati u tolikoj svojoj punoći. Zar je moguće da me jednim osmehom baci u nepregledni bezdan lepih osećaja, da mi pogledom ispriča sve tajne sveta, i stvori sećanja kroz koja dane živim kao minute?
Potpuna bezvremenost na njegovom ramenu u malom selu na zapadu Srbije. Svaki pedalj prirode vrvi od ustreptalosti krvi u našim žilama koja kulja ka vrelini srca ne zaobilazeći nijedan atom naših bića. Šta je ljubav ako nas ne prodrma do srži, ako ne pogodi munjevito u svako naše ja?
Koračamo ponosito kroz doline i brda sa kojih puca pogled u svet, dok se uzvišeniji svetovi stvaraju u nama. Moja ruka u njegovoj i zemlja pod nogama koja uživa u poletu naših koraka. Ni visoka debla ni mirisni borovi ne čine me zaštićenom kao oklop od njegovih dlanova kojim me čuva. Plešem pod nebom sa čovekom koji me je čvrstim sponama vezao za sebe. Sa kakvom sam lakoćom uplovila u bezbrižnost darivanja svoje najdublje ljubavi. Sa svakim zajedničkim jutrom i besanom noći pored njega, uvideh lepotu voljenja onog koji je dovoljno hrabar da mi svoje srce bezuslovno prepusti. Poklonio mi je svitanja u svojim rukama i stapanje sa snovima na svojim grudima. Više od toga ne bih ni tražila. Imam sreće za ceo vek.
Šetamo kroz kukuruzna polja dok se sunce prelama o liske dajući im zdrav sjaj nabujalosti života. Na kraju puta Drina. Voda bistra, čista, odnosi pred sobom sav čemer i odsečno briše svaki trag davne patnje. Diči se jer je štiti grumen zemlje Bosne i naše Srbije. Virovita lepotica sa dva stražara ulila se u nas razlivajući mir. Dugo je pašnjacima odzvanjao njegov i moj smeh.
Uz gašenje dana, kafa i kupine i glasno ćutanje među stablima šljiva i jabuka. Nemi smo svedoci igre svetlosti dok se Sunce stidljivo skriva iza gore. Priroda nam je nesebično pružila sve, da kad nađemo blisku dušu uživamo u njoj. Njegova je dovoljno u harmoniji sa mojom da može da stvori neizbrisive trenutke kojima se  vraćam u skrivenim odajama svojih misli i kroz lepotu njihove postojanosti ih iznova proživljavam.
Kažu da ko u čuda veruje, taj čuda i stvara. Kada bi krošnje ovog brdovitog srpskog seoca progovorile, otkrile bi da najveća čudesa stvaraju oni čistog srca, što vrcaju od želje da upotpune ovozemaljsku lepotu sa nešto iskrene ljubavi i dugih, nežnih zagrljaja.

Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Share on LinkedIn
Linkedin
Share on Google+
Google+
Pin on Pinterest
Pinterest

Podeli post sa prijateljima

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *