Pričaonica

Oluja

Oluja

Hiljadu misli, a ni jedna svetla. Na grudima pritisak poput dodira hladne topovske cevi. Bol kao olovo žeže po duši i cepa je u nesastavljive krpe. Ispred oka samo nepregledna magla uskovitlanih crnih osećanja što lome dušu na oštre stakliće. Neizvesnost, briga i neprijatnost nastanjuju se u svaku poru. Strah ispunjava vazduh ostavljajući želju za udisanjem doze razbibrige, ali nalet novih mračnih scenarija biva brži. Bezdan praznine u krugu. Nezaustavljiva kolotečina ispraznosti. Površnost, glupost i malograđanština se utrkuju da zagospodare svetom. Otuđenje od dobrote, ljudskosti i pravde vlada iza svakog ćoška. Čovek van pustinje, a pustinja u njemu. Žena s vrećom dukata, najsiromašnija od kad je sveta i veka.  Dokle nameravaš da te vuku u propast svete?
Kiša ostavlja trag na prozorskim staklima ukaljanim smogom. To život plače nad ljudskim rodom što ne ume da živi.

Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Share on LinkedIn
Linkedin
Share on Google+
Google+
Pin on Pinterest
Pinterest

Podeli post sa prijateljima

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *