Put oko sveta

Šetnja kroz najčistiji gradu na svetu

Minsk

Dobro jutro vam želim, široki bulevari! Kakva se krasota rađa u poljupcu svakog mog koraka sa vašom belinom! Tamo gde započinje istočna bajka Evrope, šireći svoju tajanstvenost i mirnoću stvorio se kovitlac neizbrisivih uspomena.

Dok na pločnicima ispisuje ratnu istoriju, ponosno se dičeći prostranstvom trgova, Minsk se gorostasno uzdigao kao grad sa ulicama neukaljanim otpacima i papirićima, a fasadama očuvanim u punoći svojih boja, bez grafita i žvrljotina koje bi narušavale uravnoteženost i sklad otmene beloruske prestonice.

Neverovatna arhitektura odraz je preplitanja sovjetskih graditeljskih načela i pečata modernizma.
Šetajući sa Jungle plemenom kroz ovaj grad, osetila sam se kao da sam deo pokretne razglednice koju bi poslao najboljem prijatelju. Toliko topline, radosti i čarolije u samo jednom treptaju oka biva presečeno beskrajnim redovima četinara koji žežu kroz predeo snagom svog zelenila. I dok su nam se koraci utiskivali u blistavu podlogu, prođosmo duž jednog od najprostranijih trgova Evrope – Trga Nezavisnosti, ili nekadašnjeg Lenjinovog trga. Dok je pod njim vrveo od gužve podzemni šoping mol, mi smo se divili širini koja je plenila pred našim očima. Poput užarenog plamena, crvenilom se dičila rimokatolička crkva Svetih Simona i Helene, izgrađena početkom 20. veka, a kao kontrast svojom svetlinom naspram nje isticao se Dom Vlade, zgrada impozantnih dimenzija iz sovjetskog perioda sa spomenikom posvećenim Lenjinu.

Sledeći koji je svojim šarmom izmamio naše poglede i nesvakidašnje impresije bio je Trg Slobode – stecište profesionalnih i amaterskih fotografa zbog pregršt kadrova iz kojih će nastati slike koje govore više od hiljadu reči o velelepnosti ovog grada. Potpuno drugačiji od prethodnog trga, odisao je duhom davnih vremena, iscrtavajući prepoznatljivu notu beloruske umetnosti prožete elementima renesanse i baroka na zidovima građevina. Sa okolnim pejzažem stapala se gradska kuća na temeljima iz 16. veka, veličanstvena u svojoj belini, čija unutrašnjost prikazuje istoriju Minska kroz vekove. Iako je napolju bilo sveže, ovo zdanje je donelo tračak topline s juga oličen u klasičnim stubovima po uzoru na antičke kanone.

Šetajući dalje, naša stopala su vapila za odmorom u obližnjem pabu, ali su nam oči žudele da otkriju još lepote. Zastali smo samo da naparavimo po koju fotografiju u kočijama na trgu, bivajući sve više obuzeti euforijom kojom je ovaj grad protkan. Nakon par iskrenih osmeha, pažnju nam je privukao beličasto zeleni kompleks katedrale Duha Svetoga sa malim vidikovcem, koji je sa svojim okruženjem bio nalik kakvom dvoru. Svi smo zanemeli pred veličinom ovog nestvarnog hodočasničkog centra, koji se tako jednostavno i ponosito uzdizao u sred gradske vreve.
I taman što smo odvojili pogled od ove lepotice i bacili ga na drugu stranu ulice, ugledasmo još jedno arhitektonsko i duhovno remek delo – katedralu Blažene Device Marije kao glavni hram biskupije. Podignuta u baroknom stilu obiluje skulpturama, i dugo je predstavljala najviše zdanje Minska koje je služilo kao orijentir, dok njena unutrašnjost okupana pastelnim bojama i belo-zlatnim orguljama ostavlja jedinstven i upečatljiv dojam.

Beloruska bajka nastavila se na Oktobarskom trgu, okruženom zgradama koje ne ostavljaju bez daha samo zbog svog izgleda, već i zahvaljujući značaju koji nose za belorusku kulturu, umetnost i politiku. Palata Republike, Muzej Velikog patriotskog rata, predsednička kuća, ogromna kružna zgrada cirkusa i Sindikatska palata kulture nadmetale su se svojim elegantnim fasadama i plenile svojom raskošnom unutrašnjošću.

U istorijskom jezgru grada gorostasno je blještao Trg pobede kao svedok velikih događaja iz sovjetskih vremena, na kome se u današnje doba tek venčani parovi simbolično fotografišu. Centralnim delom trga uzdiže se 40m visok spomenik iz 1954. godine u čast poginulih boraca u Velikom patriotskom ratu. Beskrajna tišina i mir zavladali su prostorom, sve dok nas po koji meštanin nije otpozdravio smešeći se svetlim očima ispod plavičaste kose, nevešto pokušavajući da sa nama na engleskom razmeni reč, dve.

Sva prefinjenost i uzvišenost sjatila se na sledećem koraku pod krov Nacionalne opere i baleta Belorusije. Na ovoj bini najtalentovaniji umetnici ostavljaju svoju dušu i srce, utiskujući u čovekove uspomene neizbrisiv trag.

Koliko god znamenitosti Minsk iza svakog svog ćoška imao da ponudi, mene je zauvek kupio onim što mi je darovao iz ptičije perspektive. Sa krova biblioteke, veoma nespecifičnog izgleda, na čijim se staklenim zidovima kupa poslednji trag slabašnog sunca ovog nezaboravnog dana, ječao je svojom krasotom pogled na ceo grad. Dok je hladnoća vazduha parala po nozdrvama, srce se zagrejalo pred prizorom koji pleni. Posmatram: neboderi, zelenilo nizija razbija belinu zgrada, zlatni sjaj sa krovova crkvi blješti, a u daljini se nazire smiraj u tmini četinara. Kakvo je veličanstvo pred mojim očima stvorio ovaj 23. sprat! U toj sekundi su svi krovovi kilometrima daleko neometano stali u zenicu oka mog.

Umorni od bezbroj islikanih bulevara i prepešačenih trgova, znali smo da žurimo u pravcu kom će se naši stomaci najviše radovati. Dok su nas drvene lutkice matrjoške gledale iz vitrina jednog od restorana, uživali smo u degustiranju beloruskih tradicionalnih specijaliteta. Na tanjirima su se smenjivali „dranjiki“ – testo sa krompirom obično usluženo uz povrće i meso, „boršć“ – čorba sa cveklom, „babka“ – pita od krompira i „blini“ – palačinke.

          

Tako okrepljeni bili smo spremni da nastavimo dalje sa našim putešestvijem. Naoružali smo se najpopularnijim čokoladicama Aljonka, i polako tonuli u san dok su se točkovi našeg autobusa sve brže okretali. Za nama su ostajale beskrajne uspomene i po koja svetiljka ovog divnog grada da tiho tinja u noći.

 

Marija Zeljković

Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Share on LinkedIn
Linkedin
Share on Google+
Google+
Pin on Pinterest
Pinterest

Podeli post sa prijateljima

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *